Жута грозница

Жута грозница је акутно вирусно хеморагично обољење које се преноси убодом зараженог комарца из рода и Aedes и Haemogogus. Ови комарци не могу да се хране и развијају на температури нижој од 23 °Ц. Дивље животиње су главни резервоар узрочника флавивируса, а човјек је само један од многих домаћина ових вируса. Болест потиче из Африке, гдје се проширила по Јужној Америци у 17. вијеку због размјене робова. Од 17. вијека, било је неколико епидемија ове болести у Америци, Африци и Европи. Људи могу бити извор инфекције за комарце од момента појаве грознице па до пет дана након тога, што значи да комарац који угризе човјека у овом периоду може се заразити и пренијети вирус на друге људе.

Појава инфекције је највећа у мјесецима кишног раздобља, са највећом влагом и врућином у Јужној Америци те у касном кишном и раном сушном раздобљу у Африци. Процјењује се да годишње у свијету од жуте грознице оболи око 200.000 особа, а умре око 30.000. Број случајева обољелих од жуте грознице расте посљедње двије деценије због опадања отпорности популације према инфекцији, сјече шума, урбанизације, кретања становништва и климатских промјена.

Инфекција вирусом жуте грознице може проузроковати тешку форму болести и смртни исход. Након периода инкубације који траје три до шест дана јавља се повишена температура, бол у мишићима, главобоља, грозница, губитак апетита, мучнина и повраћање.  Код 15% заражених може доћи до крварења из уста, носа и гастроинтестиналног тракта, тешких оштећења јетре и бубрега, а у 20-50% ових случајева болест се завршава  смртним исходом.

Четрдесет пет земаља у ендемским подручјима Африке и Јужне Америке, са преко 900 милиона становника изложено је ризику. У 32 афричке земље и у 13 земаља Јужне Америке болест се јавља ендемски (стално присутна). Иако болест никад није пријављена у Азији, представља регион под ризиком због услова који су погодни за преношење болести.

Неопходна је строга изолација болесника (карантин). Како не постоји специфична терапија, у првом плану су одржавање равнотеже течности и електролита и симптоматско лијечење. Склоност крварењима може се поправити примјеном витамина К, трансфузијама крви, хепарином. Веома су важни мировање и добра њега.

Приликом путовања у ендемска подручја, обавезна је активна имунизација атенуираном, живом вакцином у једној дози. Она оставља дуготрајан имунитет. Вакцинација се примјењује код свих особа старијих од 9 мјесеци. Да би се спријечило ендемско ширење болести на неком подручју, потребно је да више од 80% становништва буде вакцинисано. Болеснике треба изоловати у добро заштићеним просторима који се третирају инсектицидима, како би се спријечило даље ширење заразе преко комараца. Медицинско особље треба да веома брижљиво рукује крвљу болесника.

Особе, посебно оне које путују у ендемска подручја Африке и Јужне Америке морају посједовати одговарајућу потврду о вакцинацији, а уколико постоје медицински разлози за невакцинисање онда то мора бити и потврђено од одговарајућих служби у складу са одредбама Међународног здравственог правилника.

Припремила: др Нина Родић Вукмир, специјалиста епидемиолог